25.7./7.8. 2020. године у Господу се упокојио отац Јован (Маричић) дугогодишњи игуман Манастира Тресије. Господ нека подари оцу Јовану вечан спомен у Царству Небеском. Архимандрит Јован (Владислав Маричић) рођен је 1929. у Неменикућу као јединац у дому мајке Борике и оца Ђорђа Маричића. Знаменити Космајац, од 1956. више од пола века је монах манастира Светих архангела Михаила и Гаврила - Тресије; активно је учествовао у изградњи и обнављању овог манастира и новог конака; од 1972. је старешина манастира Тресије; године 1996. у Саборном храму у Крагујевцу добио је чин архимандрита.
Знаменити Космајац, отац Јован старешина манастира Тресије на Космају, родјен је у Неменикућу као Владислав Маричић; од 1956. више од пола века је монах манастира Тресије; активно је учествовао у изградњи и обнављању овог манастира и новог конака; од 1972. старешина манастира Тресије; године 1996. у Саборном храму у Крагујевцу добио чин архимандрита.
На северозападној страни Космаја на надморској висини 392. метра, поред потока Тресије, опкољен буковим и церовим деблима битише вековима манастир Тресије. Данас више од пола века у њему живи отац Јован, који је дугогодишњи старешина манастира Тресије.
Архимандрит Јован (Владислав Маричић) родио се 1929. у Неменикућу као јединац у дому мајке Борике и оца Ђорђа Маричића. Родна кућа била је у Кашинцу у близини манастира Тресије, па је прво што смо га питали, у пријатном разговору под тремом старог манастирског конака, да ли се данас сећа свог првог сусрета са манастиром.
Моја породица је била да тако кажем „средњепобожна“, отац ми је био земљорадник. Сећам се како ме је као малог водио у јагоде у близину манастира и како сам волео да ходам његовим зарушеним зидинама. Ишао сам у основну школу у Неменикућу, код учитељице Љубице (и касније Марице) и добро се сећам како у трећем разреду од свих ученика једино ја нисам добио наручени уџбеник веронауке. Уџбеник сам добио наравно накнадно али то ми се заувек урезало у памћење. Ишао сам цркви чешће него моји вршњаци. У то време је у цркви у Неменикућу служио поп Радојица Терзић, а касније поп Рака Милутиновић. Међутим, на мој живот више је утицао један догађај из 1944. године. Наш комшија је био протојереј Милан Ракић који је 1938. отишао у Америку. Његова мајка, баба Љубица, која је као најближа комшиница често била у нашој кући, једне године спремала се да презими код ћерке. У припреми за пут донела је у нашу кућу протине књиге мојој мајци на чување. Читао сам те зиме редом све те књиге, али једна од њих ми се посебно за руке лепила, стално сам јој се враћао. То је било Свето писмо које је тада први пут било у мојим рукама и од којег се више никад нисам одвајао у животу.
Имао сам тада око петнаест година. Манастир Тресије је у то време био запуштен, у њега је касније (1947) дошао један калуђер Рафаил кога ја нисам никада видео. Сазнао сам да је кратко време био овде па се вратио у Студеницу. Прве монахе видео сам у 1948. године у манастиру Раковица у Београду. Научио сам тамо како се прилази монасима са „Благослови оче“. Касније 1950. када су у манастир Тресије стигли јеромонах Епифаније из Саранова и искушеник Рајко (потоњи јеромонах Пафнутије) прилазио сам им с тим поздравом када сам им доносио грожђе које ми је остајало у повратку из Хајдучице. У то време омладинци су увелико градили хотел „Хајдучица“ па су калуђери, како су ми касније причали, мислили да сам један од тих омладинаца (добро су испирали оно моје грожђе, за сваки случај). Пре тога сам био у војсци (1949) у Краљеву, али сам после четири месеца због болести враћен кући.
Годину дана сам провео код куће пре поновног одласка у војску. Веронауку сам знао још у трећем разреду, и у то време сам се већ молио Богу и одлазио у цркву. Читао сам Свето писмо и наглас, сећам се како ми је мајка говорила да читам „поповски“. Нашој кући је почешће долазио монах Пафнутије, и ја сам све чешће одлазио манастиру. Био сам самоуки столар и зидар и помагао сам монасима у радовима. Прве прозоре на манастиру намештали смо сами. Долазио сам у манастир на богослужења и на рад, а затим се враћао кући и обављао послове око куће. И једнога дана пре спавања одлучим да првог дана када падне киша, кад не буде могло да се ради на њиви, одем у манастир. Заспао сам и киша је исте ноћи пала, а ја сам уснио сан. Видео сам претходног дана у манастиру једну жену која је донела из Америке леп комад платна са два лица (црвено и плаво). То је у оно време, када смо се снабдевали на тачкице, био врло вредан поклон. Уснио сам тај комад платна како га игуман шије. Сањам ја како је изнео машину на сама врата конака и шије од оног платна себи епитрахиљ. И ја долазим и питам га „Шта шијеш Оче“, а он ми одговара: „Шијем себи епитрахиљ и остаће ми један комад платна, а идуће године шићу опет, па ће ми остати други комад, и треће године остаће ми комад. Од та три комада сашићу и теби епитрахиљ.“ Искушеништво у манастиру траје око три године и мени је тада у сну постало јасно да ћу и ја постати монах. Сутрадан када сам видео да је пала киша, спремим се ја и пођем у манастир. Кад сам стигао тамо угледам исту сцену из сна, игуман седи на вратима и шије онај материјал. Тог тренутка сетим се свог сна и застанем. Игуман то примети и пита: Шта је, је л’ си добро.“ Испричам игуману шта сам сањао, а он ми рече: „Владо, Бог те благословио, можда ће дати да се твој сан оствари.“ И тачно за три године од тог дана ја сам окачио на себе епитрахиљ.
Да, отишао сам на дослужење 14 месеци. Било је коментара: „Сад ће војска да га префарба, не врати нам се он више.“ И када сам се вратио са дослужења у војном одсеку су ме злурадо питали: „Је ли ‘оћеш опет горе.“ По мом повратку у Неменикуће игуман је рекао братији: „Ако нам дође за десет дана признаћу му боравак и у војсци као искушеништво.“ Дошао сам у манастир четвртог дана и у манастиру остао ево све до данас. Дана 5. маја 1956. и званично сам се замонашио. Из Крагујевца је стигао од владике Валеријана допис: „На ваш предлог да искушеника Вашег Владислава пострижете у чин мале схиме дајем одобрење и свети благослов. Топло се молимо Богу и надамо се да ће именовани у свом личном животу и испуњавању монашких правила бити достојан следбеник наших великих монаха, преподобних и богоносних светих отаца.“
Године 1957. унапређен сам у Крагујевцу, седишту наше епархије, у чин ђакона и јерођакона, а године 1972. у Саборном храму Успенија Пресвете Богородице у Крагујевцу унапређен сам у чин јеромонаха.
Исте године 1972, по смрти игумана Епифанија, постао сам старешина манастира Тресије. Године 1986. добио сам од нашег епископа Саве чин игумана, а 1996. у Саборном храму у Крагујевцу и чин архимандрита. Био сам дуго, преко двадесет година, све до овог сазива, у Епархијском управном одбору и Епархијском савету.
У последњих пет деценија откако је обнављан манастир Тресије често су нас посећивали владика Валеријан и владика Сава, а године 1968. био нам је у посети и патријарх Герман.
Манастир Тресије се налази на територији Космајског намесништва чије је седиште у Конатици и на тој територији има три манастира (са нашим). Иначе у нашој епархији има око 17 манастира. Манастири одржавају везу са намесништвом али су одговорни директно владици наше епархије у Крагујевцу.
И манастир Кастаљан се налази у атару мог родног села Неменикуће. У години обележавања две хиљаде година хришћанства, на Ђурђевдан 2000. године, баш на моју крсну славу, први пут после 1690. године пресекао сам славски колач на светим зидинама манастира Кастаљан који је посвећен св. Ђорђу. Обнова манастира Кастаљан је званично почела, а СПЦ је већ послала младог намесника јеромонаха Евтимија, који ће руководити обновом и до завршетка изградње боравити овде у манастиру Тресије заједно са још два искушеника.
Данас ми је најтеже. Видите колико је радника и гостију данас, а сутра ће их бити двадесет пет на ручку. Све их треба дочекати и услужити, а ја сам данас са својих 73 године остао једини монах манастира Тресије. Више од четврт века имао сам велику помоћ у башти и кухињи од мати Ангелине, моје мајке, која се и замонашила почетком деведесетих. Али после њене смрти 1997. остао сам сâм, а све су бројнији наши драги гости, намерници и долазници. А сећам се година када месецима нисмо имали никога у гостима.
У вези тога испричаћу вам једну анегдоту. Био сам једном приликом нешто мрзовољан, притиснут обавезама око радова у манастиру и посете гостију и то једна госпођа, професорка из Београда, примети па ме пита што сам нерасположен. Ја јој онако запослен кажем да у манастир долазе три врсте гостију. Неки долазе у манастир из вере, неки из традиције а најбројнији су они који и не знају због чега су дошли. А она ми мудро одговори: „Знате, када људи излазе из млина, увек им на оделу остане мало брашна.“
На крају посете, опростили смо се од оца Јована и пожелели му дуг живот и добро здравље.